Zivot u Londri
26.11.2006., nedjelja
ISTINA
|
Ljudovi moji, blogeri dragi, onaj prethodni post je istina. Ne mojte biti nevjerni Tome. Citajuci mnoge objavljene postove vidin da se ljudima dogadjaju svakojake stvari i neke smijesne, neke zalosne. Nekad neka sitnica promijeni cijeli zivot kao meni ali vidim da sto vise imam godina i razmisljam zasto mi se desava ovo ili ono vidin da to nista nije bas slucajnost. Rekla bi da je sudbina ili a najvjerojatnije je Bog. Vjerujem da On zna najbolje sto ko moze i ne moze i tako nam dodijeli. Mi smo samo nestrpljivi. Nisan nista napisala cila tri miseca. Cesto sam posjecivala mnoge blogove i ostavljala komentare. A da vam kazem jos jednu istinu imala sam milijun problema, puste ne prospavane noci, od depresije do euforije i opet ponovo. Cini se sada se situacija smiruje pa imam vise volje i strpljenja napisati nesto pametno, ma ne pametno barem citljivo. Da opet sa vama podijelim jedno moje iskustvo, nemojte sumnjati, nemam razloga lagati. Nakon ne znam koliko bura ( to je najblaze sto se moze reci) ipak sam otisla ( ne, pobigla ko muva bez glave) definitivno od muza i iznajmila nekakv smjestaj sa jednim djetetom, a drugo malo san ostavila kod babe i dida (zahvaljujem im beskrajno) dok ja ne odlucin sta cu sa sobon i dicon. Ma ne vraca mi se u Dalmaciju a sta cu raditi, a dvoje dice a svit. . . . . ajme. . . . . Krenula san tako u potragu za stanom. I . ...... Ne mogu jos virovati ali tribala bi se useliti oko Bozica. I pomislila sam u svim tim mukama opet sto sam sretna sto sam tu. Nasla sam ja stan koji se meni svidja vrlo lako, ali triba mi kredit. U Engleskoj sam tek 4 i ipo godine, radim za sebe (samo 2 ipo godine) , prihodi mi i nisu neki, ma nisu ni losi ali po racunima i poslovnim knjigama prikazujem malo kao i svi, a svi kreditori traze neke dokaze o prihodima, ma oni ce se upisati na stan ali ipak triban ja dokazati da mogu kredit placati. Agencija kod koje sam trazila stan kaze imamo mi naseg covika koji radi sa kreditima pa ajde ti kod njega na razgovor. I ja njemu sve bojazljivo tumacin da po mojin knjigama ne znen ko ce mi dati kredit i pitan sta da radin situacija mi nije bajna a moran se skuciti, ne mogu sa dvoje dice u studio, a iznajmiti dvosoban stan mi je ludo bolje da ga kupin pa da znan da je moj, isti iznos mi je renta ili kredit. A uz to iman vizu za neograniceni borak, hrvatska sam drzavljanka. Kaze on ne brini srediti cemo, ma ja mu bas ne virujen sve ne zelin se razocarati. Dogovorimo mi cifru koja mi triba za kredit, ucesce se vecinom daje 5%, a ja dajen 25% (prodala san zemlju u Dalmaciji, majka dala, fala ti majko). Nakon 2 dana zove on mene, kaze dolazi moramo se naci, ja sva u panici dolazin u njegov ured mislin nece biti nista od svega, nego draga kupi prnje, podvij rep i natrag u Dalmaciju. I kaze meni Des McCormack, kredit ti je odobren, a ja njemu, ma kako, pa moji prihodi na papiru su tako mali ma to nije dosta ni za ziviti a kamoli za ziviti i placati kredit. Kaze on, ma reka san ti da radis sa profesionalcima (mora si je malo digniti repicu). Englezi imaju jednu vrstu kredita za ljude koji imaju svoje firme, ti ljudi sami sebe budjetiraju, znaci ja sama odlucim koliko mogu placati, ne moram dokazivati od cega cu placati i koliko su moji stvarni prihodi. Iznos koji sam ja dobila i nije nesto velik, ako bi bilo vise ili puno vise ipak bi me malo provjeravali. Ali svejedno ej, dali mi kredit na lipe oci. . . . I ode ja od njega, doslo mi je da ga zagrlin a crnjo ka mrga stodvadeset kili u njemu, misli se bice koja san ja bleka, kad san uopce sumnjala. I setan ja mojon juznon Londron i smijen se, na glas se smijen pa je li moguce da englezi tako daju novce, pitas i daju ti, me nude aj uzmi . . . Moje prijateljice u Dalmaciji placu, kazu samo da mi je kredit dobiti, sve bi rjesila . . a ne ide. Sada brojin dane do useljenja, jupi, jupi, ja. I da mi dodje malo moje dijete kod mene. Nemojte opet sada misliti ma ti si sritna sve mi ide, drugi post cu van pisati moje ljubavne jade. . . A cekaj, cekaj, jos nisan pocela placati kredit i da van pravo kazen malo me frka, to samo vama kazen malo, ubiti umiren ostrava. Dite moje me moli da joj kupin cizme a ja ka stara ostrokondja odgovaran Karla od cega cu platiti kredit, ona zavrce ocima i pokrije rukama usi i kaze nece vise slusati moje zalopojke. |
25.08.2006., petak
Slucajnost
|
Mnogi bi htjeli otici zivjeti van i misle tamo je sve super, dobra je placa sve se moze, stvaran zivot. Ja sam otisla iz obijesti, imala sam u Hrvatskoj sve, posao, stan, auto . . Nije to bas sve sto je bitno za zivot ali ga cini malo podnosljivijim. Trazila san mogusnosti otici vani. ali na sigurno znaci posao i stan, bar za pocetak. I nije bas islo, prije 5 godina se u nijednoj europskoj zemlji nije moglo raditi bez vize, a ko ce mi dati vizu. . .Imala sam 28 godina, sama, ocito je da bi ostala u toj zemlji a takvima se bas ne daju vize ili samo na par mjeseci . . . Onda se moj kompjuter zarazia nekakvim viruson i slao je mailove sa pustim znakicima i tockicama svima u adresaru. I dobijem ja jedan dan e mail iz Londona, menadjer hotela kaze da ne razumije moj mail i da neka mu objasnim. Mislim se ja ma sta cu ti objasnjavati kad je kompjuter poludio. Sutra dan opet Londonac pise, kaze nista ne razumi. I onda se i moji klikeri upale, i skuzim da je to menadjer hotela u kojem je radila jedna moja rodica sa kojom sam se ja dopisivala. I ja njemu uz ispirke za podivljali komjuter objasnim ko sam i sta i pitan onako by the way, ima li tamo posla. Sutra moj Francois meni kaze da ima posla i da ce provjeriti za Uredom za radne dozvole kako stvari stoje. Nakon par desetaka mailova i 3 mjecesa , sletim ja na London Gatwick. I sada zivim u Londri, kako je ja zoven i i volim je ali isto mi na pamet dodje oni Oliverov stih Ca je pusta Londra kontra Splitu gradu |
